Ovaj roman može se ubrojiti među romane-hronike iako se ne može reći da prati samo one bitnije istorijske događaje Višegrada. Vreme koje se opisuje u romanu je ono obuhvaćeno od 16. veka pa sve do Prvog svetskog rata. To je doba poznato po austrijskoj okupaciji i turskoj vladavini.
Ipak, u romanu je opsežnije opisivan i obuhvaćen deo kada se dogodila austrijska okupacija iako je on kraći od turske okupacije. Naime, onaj deo 400-godišnje vladavine Turaka dobio je puno manje prostora. Razlog tome može biti jedna vrsta sukoba zapadnog i orijentalnog života i propast kasabe pred naletom austrijske vojske.
U romanu se može videti kako je svako poglavlje obrađeno kao jedna celina te ono ima svoje glavne likove i radnju, ali ipak, sva su poglavlja povezana mostom kao početak, zaplet i rasplet radnje.
Najbitniji u celom romanu, trajan i važniji od svih radnja i likova je most. On je glavni lik celog romana. Sve povezano sa njim je bajkovito, beli kamen od kog je izrađen, pravo remek delo na Drini. On odudara od prirode koja ga okružuje, a nastao je od jednog davno otišlog dečaka koji je smatrao da nešto duguje svom kraju.
Prepričano
Roman počinje opisom mosta i mesta u kom se nalazi. On gleda na reku i dolinu, a na jednom pitomom delu nalazi se središte života – kasaba. Okružuje je divlja priroda, a preko nje se nadvio veliki beli luk mosta.
Državnik i veliki vojskovođa Mehmed-paša Sokolović ima u zadužbini ovaj most. On je bogat, carski zet, no nekada davno u korpi je odnesen u Tursku da bi postao odani janjičar.
Pred samu smrt Mehmed-paše trebao je biti izgrađen most, most koji će spajati ljude sa tlom sa kog potiču. No, na veliku nesreću mnogih, gradnju mosta nadzire Abid-aga. On nije štedeo nikoga niti je birao način da dođe do svojih ciljeva.
Isto kao što je Abid-agina surovost postala legenda, tako je uz nju srasla i legenda o ljudima koji su most okruživali. Most je bio mesto radnje mnogih, tamo su donesene velike životne odluke, ljudi su na mostu tražili vrhunac svog života ili su dolazili do samoga dna.
Most je u to vreme bio glavni i presudni za sve koji su živeli u kasabi. Sve dobro i loše što se događalo, moglo se videti i osetiti na mostu. Ovde se može videti sve, od pobune Radisava, seljaka koji je na kraju umro mučeničkom smrću, zatim velika poplava koja je još jednom dokazala nadmoć prirode i veliko zbližavanje ljudi, pomičući sve granice među njima. Most je bio i svedok raznih ljudskih sudbina, a sve to može značiti samo jedno – most je povezan sa ljudima.
Vreme teče, ljudi se menjaju, jedni padaju u zaborav, drugi dolaze… Kasaba živi. Neke se sudbine izdignu od drugih i budu primećene, ponovo na mostu. Sve te priče ostaju nekim drugim naraštajima koji će nešto naučiti iz njih.
Tako je poznata i sudbina Fate Avdagine koja je protiv svoje volje trebala da se uda, no da bi sačuvala sebe, svoje ja i svoju slobodu, ona je skočila sa mosta u smrt. Ova priča ostala je kao dokaz da je čovek taj koji može krojiti sam svoju slobodu i sudbinu te ih rušiti samo svojim odlukama.
Na mostu i sasvim običan svakodnevni život može izgledati čarobno i poput čarolije. Pa tako i Ćorkan, skitnica, prosjak i pijanac dobija drukčiji, bolji izgled. Njegov život na rubu smrti ponovo ga dovodi do surovog tla, ali ovde ostaje dokaz da je čovek bez mašte ništa i da bez nje teško može opstati u životu.
Bilo je vremena kada je most bio svedo velikih turskih borbi i stradanja, a bilo je dana kada je život tekao lagodno, bez ikakvih pretnji ili dokaza o dobu koje je bilo pretnja za sve.
Nakon toga dolazi vreme ustanka i velikog oslobođenja od Turaka. Sve to ponovo je uticalo na život ovoga mesta jer je donelo neke nove običaje i ljude. Stranci hladno koračaju mostom i pred sobom ruše sve ono što je do sada postojalo. S tim kao da sve pada u zaborav i donosi neko novo vreme i ljude koji će ispričati nove priče ovog područja. U to vreme stradao je i Šemsi-beg, njegova sećanja ostala su u nekim prošlim vremenima.
U novoj kasabi, žena koja je ostala primetna je Lotika. Njen život će dosegnuti vrhunac u kasabi da bi na kraju nestala u svoj tišini mosta. Zadnji čuvar mosta je bio Ali-hodža. On će biti svedok eksplozije mosta koja ga je podelila na dva dela. Zadnja njegova misao bila je o tome kako je čovek sposoban da napravi ono što zamisli i sve to da ima trajnu građevinu koju podiže iz ljubavi prema Bogu i prema Zemlji, da bi ona bila lepša i da bi čovek živeo bolje.
Iako ovaj roman ima istorijsku pozadinu i prati istoriju sa svim događanjima u Višegradu, on nije klasična hronika. Ova opisana istorija govori o životu čoveka i o njegovoj sudbini.
Ivo Andrić biografija
Ivo Andrić (1892.-1975.) Rodio se pored Travnika u Bosni, a sa porodicom se često selio. Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. U Sarajevu je i završio gimnaziju.
Bio je veliki pesnik, novelist, romanopisac i esejist. Njegova prva pesma bila je objavljena u časopisu imenom „Bosanska vila“. U Zagrebu je započeo studije istorije, filozofije i slavistike, a nastavio ga je prvo u Beču pa u Krakovu. Studije je završio 1924. godine u Gracu, a njegova tema rada bila je kako živeti pod turskom vlašću.
Pošto je bio naklonjen pokretu Mlada Bosna, početkom Prvog svetskog rata je bio čak i pritvoren. Posle 1917. godine odlazi u Zagreb gde se počinje baviti književnošću. Učestvuje u mnogim časopisima i novinama kao što su: „Vihor“ i Hrvatska njiva“. Prvo zbirke lirske proze objavio je takođe u Zagrebu i to su bili naslovi „Ex Ponto“ i „Nemiri“.
1919. godine počinje raditi u diplomatiji i to u ambasadama Kraljevine Jugoslavije. Bio je smešten u Rimu, Parizu, Madridu, Bukureštu, Gracu, Briselu, Ženevi i Berlinu.
Nakon rada u diplomatiji, utočište je pronašao u svom novom domu u Srbiji. 1961. godine dobio je Nobelovu nagradu za književnost za dela „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“. Njegova najpoznatija dela su: „Nemiri“, „Lica“, „Ljubav u kasabi“, „Pod Grabićem“, „Izabrane pripovetke“.