Epistolarni roman (roman ispričan u pismima jednog ili više likova) Stradanja mladog Vertera bio je veoma popularan u Evropi. Budući da je oblik oponašao stvarnu prepisku, čitaoci su mogli da zamisle da se događaji u romanu zaista događaju. Objavljena pisma slikaju priču koja kao da se događa sada, povećavajući tako dramatičnu napetost. Kad likovi u svojim pismima priznaju intimne informacije, čitaoci su se mogu lako poistovetiti s njima.
Evropski čitaoci u 18. veku uživali su u čitanju dela popularnog engleskog pisca Semjuela Ričardsona i francuske spisateljice Žan-Žak Ruso, čije su knjige uključivale pisma otuđenih ljubavnika i inspirisale ovo Geteovo delo.
Delo Stradanja mladog Vertera bilo je zapaženo kao prvi nemački epizodni roman. To je ujedno i prva nemačka knjiga koja je uticala na međunarodnu književnu scenu. No posebno se ističe, jer Gete čini nekoliko radikalnih odstupanja od konvencije o epizodijskim romanima. U većini epistolarnih romana likovi odgovaraju jedni drugima prepiskom na stranici, stvarajući dijalog. Na taj način čitalac vidi događaje s više stajališta. Gete, umesto toga, zadržava odgovore pisane Verteru skrivene. Tako ono što je tradicionalno bio dijalog između dopisnika postaje monolog.
Kroz ovaj zaokret oblika, Gete ističe Verterovu osamljenost i otuđenost.
Umesto da dobije više perspektiva, čitalac je primoran da uroni u Verterovo gledište. Bez pristupa mišljenju Verterovih dopisnika, čitaoci mogu samo zamisliti njihove odgovore.
Ipak, još jedan glas u romanu utiče na čitaočevu percepciju – glas urednika, lik koji sastavlja Verterova pisma nakon što se ubio. Povremeno urednik uključuje vlastite fusnote u kojima objašnjava detalje koje je Verter izostavio. U završnom delu drugog dela urednik postaje sveznajući pripovedač. Priča kraj Verterove priče i uključuje perspektivu o Loti, ženi koju Verter vol. Opisuje i prizor Verterove smrti. Prisutnost urednika čini da roman liči nefantastičnom dokumentu u kojem urednik bira iz različitih izvora da predstavi stvarne događaje.
Stradanja mladog Vertera prepričano
Roman se gotovo u celosti sastoji od pisama koja je Verter napisao svom prijatelju Vilijemu , a urednik koji do kraja dela ostaje neimenovan uvodi nas u roman priznanjem da je upravo on sakupio sve materijale kako bi mogao da ispriča priču jadnog Vertera. Otvara roman direktno i govori nam da će delo duboko uticati na emocije čitaoca i nagoveštava Verterov nesrećan završetak života.
Delo započinje s naslovnim likom u veselom raspoloženju nakon što je upravo pobegao iz škakljive romantične situacije sa ženom po imenu Leonora. Verter piše svom drugaru Vilijemu da se nastanio u malom gradu, čije obližnje selo često posećuje, rešen da se posveti slikanju, skiciranju i povremenim izletima po prirodi. Ne obavlja mnogo posla, radije se divi laganom načinu života seljačke klase, što ga podseća na drevni „patrijarhalni život“ koji se nalazi u Bibliji. Govori Vilijemu da će se uskoro javiti majci po pitanju nasledstva i da je upoznao mnoge seljake, uključujući i dvojicu braće, Hansa i Filipa koje je čak i skicirao i seoskog mladića koji je zaljubljen u udovicu koja mu je ujedno i poslodavac.
U pismu od 22. maja daje prvi nagoveštaj da bi mogao da počini samoubistvu misleći da je svaki čovek u stanju da napusti ovaj svet (zatvor) kad god to on želi. Smatra da je život seljaka u mnogočemu bolji od njegovog, naziva ih “neznalicama” i da su takvi puno srećniji.
Verter smatra da je Valhajm, selo tek malo udaljeno od grada, najšarmantnije mesto na svetu. Ta se procena uvećava sto puta kada na putu za ples upozna ćerku upravnika kneževog vlastelinstva Lotu. Njihova interakcija odmah je upečatljiva – oboje su entuzijasti novog sentimentalnog stila književnosti koje predstavljaju Goldsmit i Klopstok, kao i drevni pisci poput Homera i Osiana. Ubrzo Verter saznaje da je Lota verena za Alberta, ali u početku ignorira ovu informaciju.
U narednim nedeljama Verter postaje sve impresioniraniji s Lotom, negujući njen jedinstveni šarm i uvid dok ona nesumnjivo nosi teret majčinstva. Ona je najstarija od osmero djece i preuzela je odgovornost da se brine za svoju braću i sestre nakon majčine smrti. Lota ga ponovo suočava sa činjenicom da ima verenika Alberta. Verter teško prima ove vesti iz njenih usta.
Uskoro se Albert vraća, a Verter jednostavno mora da upozna čoveka koji ima Lotino srce. Nakon što je odlučio da ode, Verter umesto toga ostaje, formirajući prijateljstvo s Albertom, za koga se uveri da je i inteligentan i otvorenog uma, iako mnogo razumniji od romantičnog Vertera. Njih dvojica često vode diskusije od kojih je najupečatljivija ona o samoubistvu. Kada Verter primeti da Albert ima pištolje, u šali prisloni jedan na čelo na što se Albert zgrozi govoreći mu da ne razume kako jedan čovek može da digne ruku na sebe i ubije se. Verter mu protivreči činjenicom da ne može da razume razloge. Nakon žustre rasprave zaključe da se ne slažu po tom pitanju i Verter odlazi.
S vremenom Verter postaje sve više opčinjen Lotom. Ne može da odoli osećaju da bi Lota bila sretnija s njim nego s Albertom; oboje su podređeni u intenzivnom, subektivnom emocionalizmu pokreta Sturm und Drang, dok Albert nije. Međutim, verna Lota nema nameru da napusti svog verenika i Verter odlučuje, na Vilhelmovu preporuku, prihvatiti posao i javiti se na službeno mesto, umesto da ostane u nemogućem ljubavnom trouglu koji će samo da mu nanese patnju i bol. Napušta Valhajm bez da obavesti Alberta ili Lotu o svom planu.
Verterov službeni položaj, međutim, veliko mu je razočaranje. Sukobi se s poslodavcem, izaslanikom, koji je pedantan i cerebralan koliko je Verter spontan i emotivan. Verter također prezire društvenu scenu na svom novom poslu, u kojem aristokratska klasa vlada nad svima. No, uskoro se sprijatelji s grofom C. i gospođicom von B. Međutim, kada se plemička klasa obruši na Vertera na jednoj od zabava grofa C, a gospođica von B prema kojoj je počeo gajiti osećaje, raspada se pozitivan aspekt njegovog posla. Ponižen, Verter odustaje od svog položaja, odlazeći kod drugog prijatelja princa na prinčeva seoska imanja. I ova je situacija kratkotrajna jer mu princ ubrzo dosadi, a Verter se nepovratno vraća u Valhajm Loti. Shvata da ne može više izdržati da ju ne vidi.
Kad se Verter vrati u Valhajm, otkriva da mu je zaokupljenost Lotom tokom razdvajanja samo ojačala. Kao što mu Lota kasnije sugeriše, čini se da je nemogućnost njegova posedovanja nje ono što hrani njegovu opsesiju. Albert i Verter postaju sve udaljeniji, a Lota ostaje rastrgana između osećaja prema obojici. Albert govori Loti da bi trebala manje da se viđa i provodi vreme s Verterom jer bi ljudi mogli početi pričati priče koje nisu istina. U međuvremenu, Verter upoznaje Hajnriha, bivšeg zaposlenika Lotinog oca, kojeg je razljutila neuzvraćena strast prema njoj. Verter se oseća sve beznadežnije.
Tri dana pre Božića 1772. godine, u pokušaju da spase ono što je ostalo od njihove veze, Lota zapovedi Verteru da je ne posećuje do Badnjaka i da će on biti samo još jedan prijatelj. Verter odluči da s Lotom ne može živeti pod takvim uslovima i umesto toga odabere da se ubije. U međuvremenu, Lota je u razmišljanju o Verteru, pokušava da ga spoji s nekom od svojih drugarica, ali ubrzo shvata da ga ne može pustiti nijednoj drugoj, da on mora biti samo njen.
U poslednjoj poseti, Lota od njega traži da joj čita prevode pesama. Poistovećuju se sa likovima i radnjama u pesmama o nesretnoj ljubavi i oboje plaču. Verter sili poljubac i ona, zgrožena, govori mu da ode i da ga više nikad ne želi videti.
Verter kod kuće, sam, piše Loti oproštajno pismo. Pita je za Albertove lovačke pištolje, a ona mu ih šalje. Potom, Verter, smirenom dosad nepoznatom nemirnom dušom, povlači okidač.
Nadalje se javlja urednik govoreći o događajima koji su usledili, a čije je saznanje prikupio u ispovestima Verterovim prijatelja. Verter je pucnjem promašio srce i celu noć proležao živ na podu svoje radne sobe. Ujutro ga pronalazi sluga i poziva doktora koji ustanovljuje smrt tek u podne.
U svom oproštajnom pismu je Verter ostavio svoju poslednju želju da ga se pokopa između dve lipe s crvenom trakom koju je dobio od Lote za rođendan, a koju je ona nosila prvi put kad su se upoznali. Smatrajući da bi to moglo da bude pogubno za Lotu, Albert joj brani da ide na njegovu sahranu. Na kraju romana, od urednika, saznajemo da je Verter pokopan sam, bez crkvene službe, samo s dva radnika koja su položila njegov les u zemlju. Ugrožen je i Lotin vlastiti život – Verterova smrt tera ju u očajničku tugu.
Johan Volfgang fon Gete biografija
Johan Vofgang von Gete je rođen 28. avgusta 1749. godine u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj kao sin advokata. Nakon odrastanja u privilegovanoj obitelji srednje klase, studirao je pravo na univerzitetu u Lajpcigu od 1765. do 1768. godine, iako ga je više zanimala književnost.
Kako je bio teško bolestan, morao je da prekine studij, ali je konačno diplomirao u Strazburu. U narednim godinama, njegov je roman Stradanja mladog Werthera koji je objavio 1774. godine, postao jedan od prvih bestselera u Nemačkoj, čime je postao ključnim autorom u pokretu „Sturm und Drang“ (Oluja i stres). 1775. godine nastanio se u Vajmaru, radio kao savetnik i napisao popularne drame poput Egmont (1788.) i Torkvato Taso (1789.).
Jedno od najvažnijih životnih prekretnica bilo je italijansko putovanje urazdoblju od 1786. do 1788., gde je otkrio svoje zanimanje za grčki i rimski klasicizam. Nakon povratka u Nemačku započeo je pokret zvan „vajmarski klasicizam“ sa svojim dobrim prijateljem Fridrihom Šilerom, koncentrišući se na pesme i drame poput svog najpoznatijeg dela Faust, koje je objavio u dva dela (1808/1832), a koje je pisao celi svoj život.
Uz svoj književni rad, doprineo je mnogim zanimljivim teorijama nauke postajući vodećim nemačkim polimatom u ovom periodu.
22. ožujka 1832. umro je u Vajmaru, gradu u kojem je živeo više od pedeset godina.